Ne možemo živeti bez insulina koji se proizvodi u našem telu i koji nam pomaže prilikom regulisanja šećera u krvi. Insulin je i lek koga ljudi s dijabetesom moraju uzimati redovno ako njihovo telo ne proizvodi samostalno insulin – ili ako ga proizvodi nedovoljno kada dolazi do insulinske rezistencije.
Korišćenje insulina u lečenju
Insulin je jedan od glavnih tretmana koji se propisuje osobama s dijabetesom u kontroli nivoi šećera u krvi sa ciljem umanjenja rizika od komplikacija. Uzimanje insulina samo po sebi nije dovoljno za kontrolu nivoi šećera u krvi. Morate biti aktivni ukoliko vam to opšte zdravstveno stanje dopušta i zdravo se hraniti.
Gojaznost je opasna i fizička aktivnost je pomoć je u održavanju nivoa šećera u krvi u željenom rasponu i smanjuje rizik od dugotrajnih komplikacija. Kontrolisanje krvnog pritiska i holesterola u krvi utiču itekako na na rizik od pojave komplikacija. Dakle, idite na lekarske preglede. Tako ćete sigurno izbeći velike zdravstvene probleme i rano otkriti ukoliko ima bilo kakvih oboljenja u vašem telu.
Svetska zdravstvena organizacija definiše dijabetes kao
„Stanje hronično povećane količine šećera u krvi, uzrokovano delovanjem naslednih činilaca i mnogih faktora sredine, koji najčešće deluju udruženo. Nastaje usled apsolutnog ili relativnog nedostatka insulina u organizmu, što dovodi do poremećaja u prometu ugljenih hidrata, masti i belančevina“.
Dijabetes može da bude problem naslednog faktora, ali razlog je i nepravilna ishrana, fizička neaktivnost i neke specifične pojave šećerne bolesti kod trudnica ili kada je obolela jetra. U svim ovim slučajevima bez obzira na uzrok i pojavu, postoji poremećaj u delovanju insulina u organizmu. Postoje dve vrste dijabetesa, zavisni (Tip 1) i Tip 2 (nezavisni). Prvi tip zahteva stalni unos insulina, Tip 2 se reguliše redovnim tabletama i odgovarajućom ishranom.
Za one koji žele da se informišu i upoznaju se sa svim aspektima lečenja i života sa šećernom bolesti, postoji priručnik, razumljiv i potpuno informativan za sve koje zanima dijabetes: „Insulin Kada? Kako?“. Autori su dr Dafina Ristć i dr Goran Popović, a izdavač „Društvo za borbu protiv šećerne bolesti“ u Pančevu, 2005.
Iz ovog priručnika donosimo nekoliko važnih stvari na ovu temu.
Kako dolazi do smanjenja nivoa insulina ili kako prestaje njegovo stvaranje u organizmu?
Kada bi se u jednoj rečenici pokušao objasniti proces smanjenog stvaranja (ili potpuni prestanak) insulina, ona bi glasila: usled oštećenja Beta-ćelije gušterače koja stvara insulin. Ova ćelija pojačano stvara i luči insulin najčešće zbog postojanja naslednog oštećenja. Ali, stručnjaci tvrde da su u stvari insulinski receptori u tkivima najvažniji faktor: ako je nivo insulina u krvi visok, broj aktivnih receptora (preko kojih se insulin vezuje i ulazi u ćelije) se smanjuje; ako je nivo insulina nizak, broj receptora se povećava. Znači, sve i da gušterača radi normalno, najvažnija su ta mesta u ćelijskim organelama za koje se insulin vezuje.
Kakav je odnos insulina i glikoze (šećera)?
Molekul insulina se sastoji od A i B lanca aminokiselina. Kada se izluči, insulin dospeva u jetru gde se veći deo razgradi. Šećer podstiče stvaranje insulina i otpuštanja insulina u krv. Insulin snižava nivo šećera u krvi, bez dovoljno insulina raste nivo šećera u krvi. Ljudi koji nemaju šećernu bolest sposobne su da stvore dovoljno insulina za održavanje normalnog nivoa šećera u krvi.
Glukozu dobijamo iz ugljenih hidrata koje jedemo ili pijemo, a koje naše telo razgrađuje. S bilo kojom vrstom dijabetesa, imate previše šećera u krvi jer glukoza ne može da uđe u naše ćelije kako bi nam dala potrebnu energiju. Osobe sa insulin zavisnim dijabetesom ne mogu sami da proizvode insulin i moraju svakodnevno da ga primaju u inekcijama. Sopstveni insulin i onaj ubrizgan injekcijom deluju na isti način: omogućuju glukozi da uđe u ćeliju. Sopstveni insulin se stvara samo onda kada je potrebno – posle uzimanja hrane, a ubrizgani insulin se otpušta sa mesta injekcije postepeno, zavisno od doze, ne od trenutne potrebe, ovde hranu prilagođavamo dozama insulina.
Visok nivo šećera u krvi
Kratkoročno visoke nivoi šećera u krvi mogu dovesti do problema poput uobičajenih simptoma dijabetesa. Ako se ne osećate dobro, ako ste dehidrirali sa vrlo visokim nivoima šećera u krvi, možete pasti u hiperglikemijsko stanje (HHS). To se može dogoditi kod osoba s dijabetesom tipa 2 ili kod osoba sa nedijagnostifikovanim dijabetesom tipa 2.
Teži nedostatak insulina: kratkoročno vrlo visoke nivoi šećera u krvi uzrokovane teškim nedostatkom insulina u telu mogu uzrokovati po život opasnu dijabetičku ketoacidozu (DKA) kod osoba s dijabetesom tipa 1 i nekih osoba s dijabetesom tipa 2. To može biti prvi znak da osoba ima dijabetes. Dugoročno gledano, visoki nivo šećera u krvi mogu uzrokovati oštećenja delova tela koja se nazivaju komplikacije dijabetesa.
Ko treba da prima insulin, dejstvo, poreklo, tehnike
U ovom veoma korisnom priručniku jasno piše da insulin mogu da prime
“Sve osobe obolele od insulin zavisnog dijabetesa; bolesnici koji su neko vreme lečeni tabletama pa im se stanje pogoršalo; dijabetičari sa oštećenjem bubrega i jetre; osobe koje u toku dijabetesa dobiju akutno obojenje infarkt ili moždani udar; žene za vreme trudnoće, porođaja i dojenja”.
Oboleli od insulin nezavisnog dijabetesa mogu primiti insulin privremeno (dešava se pri nekim zapaljenjima, pred operaciju ili za vreme trudnoće). Doktor određuje količinu insulina prema težini pacijenta, telesnoj građi, prema tome koje druge lekove pacijent uzima, količine dnevnog unosa hrane i mnogih drugih detalja. Davanje prve doze i regulisanje davanja ostalih doza je isključivo odluka doktora koji prema laboratorijskim analizama i pregledima radi procenu i donosi terapiju.
Prema poreklu insulin može imati životinjsko poreklo: iz životinjskog pankreasa (svinjski ili goveđi) i oni se razlikuju po stepenu čistoće i ljudski (humani) insulin koji se proizvodi genetskim inženjeringom. Sve češće se u laboratorijama pravi i sintetski insulin.
Dejstvo insulina Insulin sa kratkim dejstvom počinje da deluje do 1h posle primene; onaj sa srednje dugim dejstvom deluje posle 3h od potkožne injekcije i njegovo dejstvo traje i do 14h. Insulin sa dugim dejstvom deluje 4h posle davanja injekcije i traje do 36h.
Načini i vreme primanja insulina se razlikuju. Postoje nekoliko mogućih načina, najčešće se daje srednje dugog dejstva ujutru u jednoj injekciji pola sata pre doručka.
Ponekad su moguće i dve doze ujutru i uveče ili mešavina dve doze ujutru čime se produžuje dejstvo i efekat. Naravno, u bolničkim uslovima terapija podrazumeva davanje pre svakog obroka insulina brzog dejstva i jednu injekcija dužeg dejstva. Danas postoje i uređaji u obliku olovke (pen) sa mikroiglama i dozimetrom. Doktori koji prepisuju doze insulina veoma precizno i tačno predviđaju skok šećera u krvi pacijenta i nagle promene vrednosti šećera u krvi. Insulinske terapije je neophodno dobro pripremiti i odgovorni doktor može itekako pospešiti svakodnevni život dijabetičara. Pregled krvi i mokraće daje doktoru smernice da li će osobi prepisati insulinske injekcije kratkog, srednjeg ili dugog dejstva, pre ili posle obroka, pre ili posle spavanja i u kom delu dana ili noći.
Što se tiče tehnike i pripreme za davanje insulina on se može davati ambulantno ili kod kuće (pacijent mora odlično da upozna kakav je način davanja, dužina delovanja insulina). Insulinske injekcije se daju isključivo podkožno, specijalnim “brizgalicama” koje imaju podeoke u mililitrima i jedinice za insulin (sa crticama). Na flašicama treba da stoji jasno napisana doza i za koliko davanja je predviđena.
Citat: “Injekcija se daje u levu i desnu nadlakticu, u trbušni zid i u butinu. Brzina upijanja insulina je najbrža ako se ubrizga u kožu stomaka, najsporije dejstvo ima sa butine. Injekcija se svakog dana daje u drugo mesto i svake nedelje se za po 1 cm pomera mesto davanja u odnosi na mesto od prethodne nedelje. Sprečava se pojava lipodistrofije tj. smanjenje količine masnog tkiva na mestu uboda. Posle primanja insulina osoba mora da jede u roku od pola sata. Ukoliko to ne učini, a primi injekciju, insulin započne delovanje, a neće imati na šta da deluje te će doći do naglog pada šećera u krvi”.
Kao pravilo treba zapamtiti, u knjizi je podvučeno: “Dijabetičar koji prima insulin mora redovno da uzima hranu i to približno istim količinama i vremenu svakog dana”.
Doktori Dafina Ristić i Goran Popović na kraju svog informativnog priručnika “Insulin, kada, kako?” upozoravaju i na neke neprijatnosti kod obolelih koji se leče insulinom: “U toku lečenja šećerne bolesti primenom insulina mogu da nastanu brojne komplikacije koje se mogu podeliti u dve grupe komplikacija zbog delovanja samog insulina (poremećaj vida, hipoglikemija) ili pojava otpora na unošenje stranog tela (imunološke komplikacije kao što je alergija i sl.)”
Od mnogobrojnih vrsta insulina spomenimo najčećše u upotrebi: kristalni insulin, protamin-cin insulin, izofan– insulin. Svaki od njih je podrobno opisan u spomenutoj knjizi.
Što se tiče temperature na kojoj se insulin čuva: onaj koji koristite tog dana, može stajati i na sobnoj temperaturi. Ali ako je uključeno grejanje ili je letnji dan, stavite ga u frižider. Ako stoji van frižidera 28 dana ili više, moraćete ga baciti jer će se insulin razgraditi. Neki insulini će se možda trebati malo drugačije čuvati pa svakako konsultujte sa lekarima. Rezervne bočice ili uloške insulina čuvaju se u njihovim kutijama u frižideru. Proverite datum isteka na pakovanju i nemojte ga koristiti ako je on istekao. Ne izlažite insulin sunčevoj svetlosti ili visokim temperaturama, nemojte ga zaboraviti u autu tokom vrućeg dana ili u blizini šporeta.
Od kada se zna za šećernu bolest i insulin?
Teško za poverovati, ali autori navode da se čak i pre 3500 godina ljudi bolovali od čudne bolesti kad se pojavljuje jaka žeđ, slabljenje tela i ubrzan negativan tok bolesti koji često vodio u smrt. Ukratko istorija otrkivanja insulina: 1889. godine lekari Minkovski i Fon Mering su istraživanjem na jednom psu otkrili da se problem sa šećernom bolesti javlja najpre u gušterači; hirurg iz Kanade, Frederik Banting, posle bezbroj eksperimentalnih testova (takođe na psu) dobio je smešu do tada nepoznatu-insulin. Džejm Kolip je 1922. izdvojio insulin koji se mogao ubrizgati i čoveku i to je bio taj revolucioni poduhvat: od tada insulin spašava hiljade i hiljade ljudi širom sveta.
Doktori Frederik Banting i Džon Meklud su 1923. dobili Nobelovu nagradu za medicinu baš za otkriće insulina.
