Ugledala sam svog sina i to je bila ljubav na prvi pogled!

Majčinska ljubav
Majčinska ljubav

A sada nešto drugačije od ostalog, ovo je priča u kojoj ćemo posvetiti pažnju jednoj od nekoliko vrsta ljubavi, pričećemo o snazi majčinske ljubavi koja sa lakoćom prevazilazi neke od bolova, kao što je porođaj. Iz pera jedne naše čitateljke.

Kao što svaka trudnica zna, početak porođaja nagoveštavaju tri stvari: ispadanje sukrvičavo-sluzavog čepa, pucanje vodenjaka i, naravno, dvadesetak kontrakcija sa pauzom kraćom od 10 minuta. Bez nekog od ovih znakova nemojte da krećete u porodilište, jer vas
neće primiti.

Evo kako je kod mene bilo. U 40. nedelji, nekoliko dana pre termina, rano ujutru sam osetila kontrakcije. Najpre na sat vremena, pa na 45 minuta, pa sve kraće i kraće. Pošto je bila subota, a imamo rođaka u privatnoj ordinaciji, već u 10h smo otišli na CTG. Rečeno
mi je da najverovatnije nisu još uvek prave kontrakcije, ali vaginalni pregled je pokazao da sam otvorena 1 prst i da su uslovi za porođaj povoljni. Dobila sam injekciju da vidimo da li su prave ili lažne kontrakcije i otišla kući. Bolovi su se smanjili i ja sam mirno
provela posle podne, spavajući. Dogovor sa našim lekarem je bio da sačekamo dan termina i da me on porodi tog dana. Međutim, takođe smo se dogovorili, ukoliko krenu ponovo kontrakcije te noći, da ga pozovemo telefonom i da će on obavestiti ekipu u Frontu da
obrate pažnju na mene. Nismo hteli da plaćamo dolazak doktora u Front, smatrali smo da svaki doktor želi da pomogne pacijentkinji da se što lakše porodi, što se i ispostavilo kao tačno.
Kako sam i pretpostavljala, kontrakcije su ponovo počele uveče, oko 22h. Na sat, pa na pola sata, pa na deset minuta, pa kraće. Posle par sati, otišla sam u toalet i ispao je sukrvičavo-sluzavi čep i osećala sam da je porođaj jako blizu, mirno sam rekla suprugu da
pozove doktora, da uzme moju torbu i da krenemo u porodilište.

To putovanje do porodilišta nikad neću zaboraviti. Toliko su me stezale kontrakcije da sam počela da urlam na supruga, ali sam se i dalje držala hrabro. Jedva sam se skinula na prijemu i popela na stolicu za još jedan vaginalni pregled. Dežurni lekar je rekao da sam
se dovoljno otvorila za prijem i da me vode na klistiranje. Tu sam se pozdravila za mužem, bilo je oko 1h ujutru, rekla sam da ne zove nikoga u sred noći, da ne obaveštava familiju još uvek.  Čekala sam na CTG-u duže od pola sata, jer su se druge dve žene porađale.  Sve
vreme sam bila maksimalno staložena, želeći da moja bebica što pre ugleda svetlost dana i ne grči se više u mom stomaku.
Prošla sam klistiranje i brijanje, prilikom čega mi je i pukao vodenjak.  Pošto sam bila dogovorila epirural, anesteziolog me je već požurivao, da ne bismo zakasnili sa dejstvom anestetika. Bila sam otvorena već 6 prstiju i kontrakcije su bile užasne. Jedva sam se
popela na porođajni sto. Dok su postavili sve one silne ubode u mene zbog epidurala prošlo je još oko pola sata. Kontrakcije su udarale neprestano. A onda – stišavanje. Anestezija dolazi u pravi čas – gledam na CTG-u maksimalne kontrakcije, a ne osećam bol! Čak sam i
zadremala malo, spremajući se za krajnji zadatak – izbacivanje bebe. Anesteziolog i sestra su me pripremili za to, i objasnili da kad dođe taj trenutak, da ću osetiti teskobu kao da mi se ide u wc i da ih pozovem. Do tada me na svakih dvadesetak minuta obilazila
medicinska sestra.

Došlo je i 7h, promena smene lekara, došao je novi anesteziolog. Ja sam sebe psihički pripremala za poslednji korak – da ja to mogu i da ću dati sve od sebe da bebu što brže izbacim iz sebe. Oko 9h osetila sam da dolazi taj trenutak i saopštila sestri koja me obišla. Svi su se sakupili oko mene, poslednji vaginalni pregled je pokazao da sam otvorena 10 prstiju i da eksplozija sledi. Doktor mi je rekao da uzmem vazduh i da guramšto više mogu u trenutku kad on laktom pritisne moj stomak. I tako je i bilo. Potpuno smireno i staloženo, bez panike i vrištanja, izbacila sam bebu iz 5-6 napona. Ugledala sam svog sina i to je bila ljubav na prvi pogled!!!

Onda je usledila i emotivna eksplozija, plakala sam satima – od sreće. Svim budućim porodiljama bih poručila da sam porođaj nije ništa strašno i da se porođajna bol već sutradan zaboravlja. Ono što mnogo više boli je rana koja peče narednih 40 dana toliko da jedva može da se izdrži. Ali sve to prođe i isplati se, jer dobijemo male anđele koji su najveće bogatstvo!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popunite *

Copyright Doktor online 2017
Tech Nerd theme designed by FixedWidget